Press clipping

• Izvor: Danas
• Objavljeno: 11. septembra 2019.
• Piše: Gordana Nonin

Na brodu “Cepelin” na Keju žrtava racije u Novom Sadu, večeras od 20 časova počeće peta sezona Novosadskog književnog festivala “Razgovori o ljubavi (prema čitanju)” koji je svojevremeno osmislio novinar, publicista i književnik Đorđe Randelj.

Na početku ove sezone, večeras će biti predstavljena knjiga Lasla Vegela “Novosadski dnevnik 1991-2016”, kao i Zbornik radova sa Međunarodne naučne konferencije o njegovom književnom delu „Drugost Lasla Vegela“, obe u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. Pored autora i izdavača Bore Babić, na promociji će govoriti Vladislava Gordić Petković, Gordana Nonin i domaćin Festivala Đorđe Randelj.

Ovaj Festival je pravi kulturni događaj u gradu, a za protekle četiri godine organizovano je ukupno 155 promocija, koje su uvek bile izuzetno posećene, u mnogo većem broju nego što je to u današnje vreme uobičajeno kada su promocije knjiga u pitanju. Tvorac Festivala, Đorđe Randelj, kaže za list “Danas” da je takav Festival mogao da napravi samo neko ko dugo pamti.

“Znao sam kakva je publika u Novom Sadu, dišem sa njima… Oni su znali dočekivati goste sa cvećem ispred Srpskog narodnog pozorišta kada je Sterijino pozorje. Rešio sam tada, pre četiri godine, da im dovedem goste sa kojima mogu da uživaju u kulturi. Dovedem tada Vladimira Pištala, uz gromoglasnu najavu. Gde ćeš bolje za početak: profesor američke istorije na univerzitetu Vuster u Masačusetsu. On Sarajlija, Bosanac, predaje američku istoriju – Amerikancima. ‘Dođe’ s njim i Nikola Tesla, niko drugi nego baš najgenijalniji Srbin Nikola Tesla, ali dođe ogrnut koricama Pištalove knjige ‘Tesla, portret među maskama’. Dođe i Nenad Šaponja, izdavač, čovek koji je ukoričio Teslu. Umalo nismo potonuli, silna vojska pritisla nam lađu. A Pištalo ne zaklapa. Svi se u uši pretvorili. Dva i po sata trajao je razgovor s publikom. Od tada, iz nedelje u nedelju… četiri godine. Filmski reditelj i pripovedač Goran Marković mi je rekao posle gostovanja na brodu da se ovako osećao samo u Kanu i Veneciji“, priseća se, sa ponosom, Randelj prve večeri na brodu.

Zaista, impozantan je broj stvaralaca koji su se predstavljali u okviru ovog Festivala i bilo bi nepravedno bilo koga izdvajati. Po rečima spisateljice Vide Ognjenović, predsednice PEN centra Srbije, “neverovatno je ono što svojom energijom uspeva da uradi Đorđe Randelj, energijom i verom u to da građani još postoje i imaju ovakvu žeđ za kulturom”.

“Uvek sam želeo da budem kapetan lađe, da imam belu šapku sa plavim širitom… možda i brkove u visini gornje usne. I sve što sam u životu sanjao, sve mi se ostvarilo, samo drugačije i – lepše. Nisam kapetan lađe, ali zbog mene na jednu belu lađu na Dunavu, u centru Novog Sada, svake srede dođu stotine ljubitelja knjige i lepe književnosti. Sav gospodski Novi Sad, ako to još postoji, a ja hoću da verujem da postoji. I navijam, iz sve snage…”, izjavljuje Randelj koji će večeras, kao pravi kapetan, dočekati publiku na brodu.

• Izvor: Vreme
• Objavljeno: 10. avgusta 2017.
• Piše: Mirjana Vladisavljev

Treća godina književnog festivala “Razgovori o ljubavi (prema čitanju)” na velikom belom brodu usidrenom na Dunavu, jedinstvenog u nas.

“Kakvo je to čudo napraviti književni festival? Pa neka je i na brodu. Čudna mi čuda, to je samo malo više posla. Nije čudo ni da potraje, da postane tradicionalan, treba samo imati strpljenja, onog vojvođanskog zicflajša, pa otkud su upornost i istrajnost neka čudesa? Čudo je samo što se običan poduhvat smatra čudesnim“, komentariše Đorđe Randelj, osnivač i organizator književnog festivala “Razgovori o ljubavi (prema čitanju)” na velikom belom brodu “Zeppelin” usidrenom na Dunavu u centru Novog Sada. Ovo je njihova (Randelju i brodu) treća festivalska godina.

Đorđe Randelj je dugogodišnji novinar lista “Dnevnik” a danas urednik Kulturne redakcije RTV Vojvodine, autor 26 knjiga, a pre svega pasionirani kulturtreger novosadski. Dva su razloga zašto je osnovao Književni festival na brodu. Kako kaže, nameran je bio da mladima pokaže ko su nam danas velikani srpske književnosti, ko su nam danas Andrići i Crnjanski, zato što smatra “da su neki novi Crnjanski i danas među nama, samo ih ne prepoznajemo, ne podsećaju nas na njih mediji koji danas pomno prate svaki korak i svaki porub na suknji nekih Cajki, Ceca i ostalih Karleuša. Naravno da su oko nas, u svakom naraštaju stasavaju novi Andrići, Ćopići, Raičevići, Pope, Selimovići, Matići, ali smo ih korak po korak gurnuli u stranu, jer nam za čitanje knjige Miloša Crnjanskog treba recimo dva-tri, pa i nedelju dana, a za Cajku i Cecu – tri i po minuta. Pa se i zato već pola veka hranimo planktonom na površini, a krupne ribe u dubini i ne tražimo!” Drugi razlog je sledeći. “I sad vidim sebe kao osnovca ukočenog na ulici zato što je pored mene upravo prošla Desanka Maksimović! ili mladi lepi Ršum! Ili svi oni pisci iz čitanki koji su gostovali na Zmajevim dečjim igrama. Otad sanjam da pisce iz čitanki dovedem u Novi Sad, da se šetaju kuda se šeta običan svet!“

Ostvarenje tog sna (ostanimo u Randeljevom svetu čudesnog čije postojanje negira ali veruje u njega) počelo je ovako: “Saša Blečić, vlasnik broda, i njegov saradnik Miša Cvetičanin pitali su me jednom prilikom da li bih da kod njih održim književno veče zato što su želeli da pridobiju nove goste. Ja sam im rekao – hoću, ali ne jedno književno veče, nego književni festival! Oni su pristali, i posle je sve bilo lako.“

Već tad je odlučio, kaže Randelj, da njegov festival bude najveći, najlepši, najdugotrajniji – što mu za sad i ispeva: bez dinara pomoći ili dotacija, na “Zepelinu” je održano 86 književnih i čitalačkih seansi sa preko 250 učesnika i desetak hiljada gledalaca, slušalaca i ko zna koliko čitalaca. “Pisci su nam stizali ne samo iz Beograda, nego i iz Zrenjanina, Pančeva, Vršca, Kraljeva, Čačka, Kragujevca, Zagreba, Splita i Sarajeva, sve sami laureati velikih književnih nagrada. I onda je krenula reklama od usta do usta, pa nas neprestano zovu pisci i izdavači i pitaju kad će oni doći na red? I, nismo ih valjda zaboravili?“

“Zepelin” dočekuje pisce kao što Mostra i ostali svetski filmski festivali dočekuju glumačke zvezde: raskošnim svetlima sa broda i Petrovaradinske tvrđave, crvenim tepihom i vatrometom! Đorđe Randelj podseća da su u takvom štimungu lane na brod o svojim knjigama sa čitaocima razgovarali Mihajlo Pantić, Vladimir Pištalo, Laslo Vegel, Laslo Blašković, Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Gojko Božović, Vida Ognjenović, Vladislav Bajac, Maja Herman-Sekulić, Goran Marković, Ante Tomić iz Splita, Enes Kišević iz Zagreba i Muharem Bazdulj, koji ima adrese u Beogradu i Sarajevu, izraelski pesnik Amir Or, dve vodeće evropske romansijerke – francuska Majlis de Karangal i češka Marketa Hejkalova…

“Ovog leta ponovo su nam došli Peca Popović i Mihajlo Pantić sa rok sastavom i knjigom Biti rokenrol, potom i Vladimir Pištalo sa novim romanom Sunce ovog dana (Pismo Andriću), Dragan Velikić, Srđan V. Tešin, Julijan Tamaš, Dragoljub Mićunović sa tri knjige memoara, Laslo Vegel sa novim romanom Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, Ivan Ivanji je predstavio svoju knjigu Mađarska revolucija 1956. godine, prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, koji je istovremeno pod književnim pseudonimom Ivan Negrišorac vrsni pesnik, esejista, istoričar književnosti i romansijer. Prošle nedelje na brodu je bio novosadski književnik Franja Petrinović sa novim romanom Popravljač ogledala u izdanju Akademske knjige, ovog četvrtka dolaze Matija Bećković i Olja Bećković, idućeg Pero Zubac… Teraćemo tako do decembra, a i dogodine, pa sve dok nas bude.“

• Izvor: Korzo portal
• Objavljeno: 31. mart 2016.
• Piše: Đorđe Randelj
• Foto: Svetozar Đipanov

Od maja prošle godine otmeni brod „Zeppelin“ u Novom Sadu, na Dunavu, postao je i stecište pisaca, izdavača, prevodilaca i onih koji žele da ih čuju/vide, ali pre svega da čitaju knjige. Književni festival na brodu – „Razgovori o ljubavi (prema čitanju)“ osmislio je novosadski novinar i publicista Đorđe Randelj. Posle zimskog raspusta, novi program je pred nama, kao i prethodni, svakog četvrtka uveče. Randelj piše za korzoportal, istovremeno i pita, i odgovara. Tako je s njim najlakše! Ko pročita, neće zažaliti. Ima podataka za prepisivanje…

Malo se kod nas zna, ili se uglavnom ne zna, da Roberto Beninji, najnežniji italijanski glumac-komičar u 21. veku, svakog leta na centralnim trgovima slavnih italijanskih gradova od Napulja do Rima ili od Firence do Milana, Torina, Savoje, Pize i Lombardije, redovno u nedeljno popodne organizuje hepening, ni manje ni više nego višečasovno predavanje o Danteu, pred 50, 100 ili 150 hiljada radoznalih sugrađana tog veselog i obrazovanog naroda talijanskog, baš kao što je o tvorcu Božanstvene komedije na tim istim pjacetama pre šest i po vekova godina besedio Bokačo, tvorac Dekamerona i veliki poštovalac i tumač Dantea Aligijerija.

Ili bi se moglo početi i ovako: Novosađanin Sima Matić, nekadašnji direktor Danubiusa koji je ceo radni vek trgovao žitom, brašnom i hlebom, već dugo je jedan od najvećih kulturtregera u Vojvodini. Pa je tako u svojoj izdavačkoj kući Tiski cvet objavio i poslednju knjigu Stevana Raičkovića i u njoj fotografiju sa najvažnije književne promocije u istoriji srpske književnosti – na bini Narodnog pozorišta u Beogradu sede Branko Ćopić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Aleksandar Vučo, Petar Matić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović i Ivo Andrić. Tad i nikad više!

E, onda sam sam se ja, Đorđe Randelj, novinar koji je počeo da piše u Dnevniku, a danas sam urednik Kulturne redakcije u RTV Vojvodine, autor 26 knjiga i još jedan pasionirani kulturtreger novosadski i srpski upitao može li se i danas – na jednom mestu i u isto vreme okupiti pamet i dar, reprezentacija velikana. Bio bi to Književni festival na brodu. I odlučio sam, pomalo drsko, da može, ali ne u isto vreme, što je možda i bolje, jer se na svakoj književnoj večeri možemo posvetiti samo jednom piscu . Te književne večeri na velikoj beloj lađi ukotvljenoj na Dunavu, na brodu Zeppelin u Novom Sadu, organizujem samostalno, bez pomoći kulturnih institucija, dobrotvora, sponzora i donatora, ili kako se već sve te mecene bez kojih evropske kulture valjda ne bi ni bilo – danas zovu. I ko su nam danas Andrići i Crnjanski… kad onih prvih više među nama nema? E, baš to mi je i bilo najvažnije da moji sugrađani shvate. Odnosno da se podsete – novi Crnjanski su i danas među nama, tu su, možda u istoj ulici, u kafani, na koncertu ili u teatru, samo ih ne prepoznajemo, ne podsećaju nas na njih mediji koji prate svaki korak i svaki porub na suknji nekih Cajki, Ceca i ostalih Karleuša. Naravno da su oko nas, u svakom naraštaju stasavaju novi Crnjanski, Ćopići i Raičevići, ali smo ih gurnuli u stranu, jer nam za čitanje knjige Miloša Crnjanskog treba nedelju dana, a za Cajku i Cecu – tri i po minuta. Pa se i zato već pola veka hranimo planktonom na površini, a krupne ribe u dubini i ne tražimo!

A ja kad ovamo na brod dovedem Basaru ili Vladu Pištala, Vidu Ognjenović ili Albaharija, šta mislite da li su njihovi životi i dela, životna iskustva i snovi zanimljiviji od one što se preziva Brunclik ili Karleuša? Dovešću na ovu belu lađu i ovog leta sve što vredi u srpskoj književnosti, ova lađa je lekovita, ljudi posle dva tri sata razgovora izađu veseli i nasmejani i nedelju dana mi telefoniraju da pitaju – Koga nam sledećeg četvrtka dovodiš? Ne mogu da dočekaju, skupilo se tu čvrsto jezgro novosadske gospode-intelektualaca, čast mi je i jedinstvena privilegija da uopšte posedim sa njima. Da se slikamo, da zapamtimo i nešto vredno u našim životima. Da deci našoj, i unucima, pokažemo, kad nas jednom budu pitali: a gde si ti deda bio početkom ovog veka?

Književni festival na brodu letos je eksplodirao, a brod Zeppelin postao je kultno gradsko središte i stecište. Možda je izgledalo u početku da je ovo incident, provokacija, prasak… tek da uzdrmamo posustale ili skroz naskroz apatične duše naših sugrađana usred konzumerističke epohe. Zuko Džumhur je to zvao mušterijska civilizacija u kojoj se informisanje o nečemu proglašava za znanje, a zabava za kulturu. Na provokaciju može da liči samo novim generacijama nenaviknutim na račvaste puteve širenja knjige, znanja i pameti, naraštajima kojima od srednje škole koju završe sa 18 godina, pa do kraja života niko ni ne pokuša da preporuči, da osladi knjige i čitanje. Te knjige bez kojih bi ljudski rod i dan danji išao peške ili jahao osedlanu životinju i lukom i strelom pribavljao hranu, kako je to bilo sve doskora, nije prošlo ni deset hiljada godina. I zbog tih generacija mi je najvažniji ruski pisac novog veka Aleksandar Genis pretprošlog leta u novosadskoj Zmaj-Jovinoj gimnaziji jetko rekao, pa posle i napisao u posveti njegove najnovije knjige, da je – književnost potpuno beskorisna, kao i sve najvažnije stvari na ovom svetu, bez kojih ne bi ni vredelo živeti! I tada sam shvatio da ponekad treba sanjati bezumno da bi se stvorilo nešto umno pa sam, bezumno i krajnje drsko, na lepom brodu Zeppelin iz čistog inata i otpora prema oplićaloj duhovnoj sferi u mom postradalom narodu – napravio Književni festival na brodu. I odmah rešio da on bude najveći, najlepši, najdugotrajniji, uskoro i najčuveniji, kako i priliči gradu o kojem je veliki Skerlić pre sto godina i ovo napisao – “U Novom Sadu se u celom 19. veku pisalo i mislilo za ceo srpski narod!“. Naravno da je to preterivanje bez premca i – opet naravno – da to besprimerno preterivanje meni, kao neizlečivom lokalpatrioti, ipak prija. I sve mi je otad išlo na ruku. Što bi se reklo – Bog me pogledao.

Prvi zamajac dali su mi izdavači Nenad Šaponja iz Agore, Gojko Božović iz Arhipelaga i naravno moj dežurni izdavač Zoran Kolundžija iz Prometeja. Na tu pomoć ispočetka nisam ni pomislio, a ništa logičnije od toga: izdavači jedini imaju neki neposredni (čitaj: finansijski) interes da dovedu svoje autore na hepening koji će skupiti 200 najkulturnijih Novosađana i od toga bar dvadeset novinara. Da ih nagovore, da ih o svom trošku i dovezu do broda Zeppelin, da nas večerom počaste. A pisci su nam stizali ne samo iz Beograda, nego i iz Zrenjanina, Pančeva, Vršca, Kraljeva, Čačka, Kragujevca, Zagreba, Splita i Sarajeva, sve sami laureati Andrićeve nagrade za pripovetku, Ninove za roman ili Zmajeve za poeziju. I onda je krenula reklama od usta do usta, a predsednica srpskog PEN-a Vida Ognjenović i filmski reditelj Goran Marković su nas tako nahvalili da nas već nedeljama, pa i mesecima zovu beogradski pisci i izdavači sa samo jednim pitanjem: kad će oni doći na red? I, nismo ih valjda zaboravili?… Prosto ne mogu da dočekam proleće…

Dunav je naravno, neizbežna, ključna provokacija. On je za mene i kad mi je otadžbina imala more bio glavni sokak Evrope, a na njemu Novi Sad i ovaj lepi beli brod kao kuća na lakat. Prosto ti se učini da si u onom staklenom brodu na Seni što vozi turiste od Il d’Fransa do Ajfelovog tornja i Trokadera. Ali ovo poređenje ide na štetu Novog Sada, to svakog četvrtka naglasim. Jer Sena, kako je već pevao Prever, u Pariz stiže iz provincije, a Dunav nama dolazi posle tri evropske prestonice na slovo „b“ – dakle, posle Beča, Bratislave i Budimpešte, da bi produžio i do četvrte, opet na slobo „b“ – a to je naš lepi beli grad Beograd. E, taj naš Dunav i taj naš beli brod Zepelin dali su ukus i boju mojoj zamisli imena Književni festival na brodu – Razgovori o ljubavi (prema knjigama) koji već porede i sa filmskim festivalima u Kanu ili Veneciji. A kad ti se nišan makar i u šali podigne do Mostre i Kroazete, kad ti to makar i kurtoazno reknu, onda ti više ništa nije teško. Eto, urednica kulture u Blicu Tanja Nježić mi je doletela na festival iz Beograda samo da vidi i to čudo da se vatromet na vodi u jesenje predvečere priređuje – književnicima, a ne pevaljkama sa ružičastih TV kanala. Odmah smo rešili da ove godine od mostića do gornje palube prostremo i crveni tepih. Red karpet, bre! Ne zbog nas sa lađe, nego zbog knjiga i knjigoljubaca!

Šta je bilo?

Lane sam zaista doveo najveće: došli su nam i Mihajlo Pantić, Vladimir Pištalo i Radoslav Petković, Novosađani Laslo Vegel i Laslo Blašković, pa Slobodan Tišma i Vladimir Kopicl, pa Gojko Božović i Vida Ognjenović, pa Vladislav Bajac i Maja Herman-Sekulić, pa Ante Tomić iz Splita, Enes Kišević iz Zagreba i Muharem Bazdulj koji ima dve adrese u dve države, na sredokraći između Beograda i Sarajeva… pa osam dobitnika Ninove nagrade – od Milisava Savića do Radoslava Petkovića, pa petorica dobitnika Andrićeve nagrade predvođeni Mirkom Demićem, direktorom Narodne biblioteke u Kragujevcu, a najviše aplauza dobio je filmski reditelj Goran Marković, koji je uz svoje stvaralaštvo na filmu naređao i šest proznih knjiga, od kojih poslednja zbirka Tri priče o samoubicama doseže same vrhove kratke srpske proze.

Promovisala se i naučna knjiga – prvi prevodi na srpski jezik dela Isaka Njutna, Nikole Kopernika, Galileja ili Ajnštajna u izdanju novosadske Akademske knjige i Prirodno-matematičkog fakulteta, što je bio najbolji rezultat dobrog sluha i istančanog ukusa urednice Bore Babić i tada dekanke PMF Nede Mimice Dukić. Sezonu smo u kasnu jesen, već je tekao decembar, završili predstavljanjem izabranih dela Davida Albaharija u izdanju Čarobne knjige.

Književni festival na brodu Zeppelin u novoj sezoni?

Ako Bog da, biće bolje nego lane, a svih sledećih još daleko, daleko bolje. Ovo je festival bez komercijalne računice, već festival ljubavi, entuzijazma, mašte i snova. A sve ove kategorije imaju hemijsku osobinu da su sklone nezadrživom širenju, entropiji i razgranjavanju. Nadam se da ću predstaviti sve značajne kulturne adrese na našem toku Dunava, a dakako i Save, Drave, Drine i tri Morave… Otvoriću sve gorske oči od Plitvica do Bleda i Bohinja, i od Skadra na Bojani do Ohrida i Dorjana, a ni Prespan neću zaboraviti. Recept je jasan – od Matice pa nadalje podržiš sve kulturne adrese da bi se i ti posle upisao među njih. Najlepše vesti pred novu sezonu stigle su mi sa novosadskog Filozofskog fakulteta – dekanka Ivana Živančev-Sekeruš i šefica Odseka za studije žurnalistike Dubravka Valić-Nedeljković predložile su mi da njihova institucija bude suorganizator ovog Književnog festivala – Razgovori o ljubavi (prema čitanju). Odgovorio sam im da su oni, mada neformalno, to bili od prvog dana, jer sam se za svako književno veče uglavnom obraćao njihovim profesorima, koji su na brodu predstavljali najslavnije naše savremenike – od Ljiljane Pešikan-Ljuštanović do Zorana Paunovića, od Save Damjanova do Bojane Kovačević-Petrović i da se ovom festivalu ništa lepše nije moglo dogoditi od te njihove spremnosti da se i formalno uključe u svetkovinu knjige i čitanja.

Književni festival na brodu nastavlja se u 31. marta, to je, naravno, četvrtak, kad dolazi prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice (naše) srpske, koji je istovremeno pod književnim pseudonimom Ivan Negrišorac – vrsni pesnik, esejista, istoričar književnosti i romansijer. Dužan sam od lane sugrađanima da dovedem Dragana Velikića, Filipa Davida, Aleksandra Gatalicu, Gorana Gocića, Gorana Petrovića i još kojeg dobitnika Ninove nagrade, a ja sam kao dojučerašnji predsednik Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta zamislio da nam ovu sezonu obeleže dramski pisci. Imamo ih danas kao niko u Evropi. Pa će nam prvi doći Dušan Kovačević, jedini naš savremenik čije rečenice, pa i čitave pasuse, i staro i mlado zna napamet: recimo replike iz Balkanskog špijuna, Profesionalca, Radovana Terećeg, Maratonaca… Ne smem ni da pomislim koliko će se Novosađana skupiti na Zeppelinu – valjda nećemo potonuti, a i ako potonemo, neka to bude sa Duškom Kovačevićem, koji je u jednom novosadskom soliteru kod Stadiona Vojvodine napisao Radovana III. I tako svakog četvrtka do kraja godine, da dovedemo i Ljubomira Simovića, Biljanu Srbljanović, Dragoslava Mihailovića, Vladetu Jerotića, naravno mog prijatelja Matiju Bećkovića, koji mi uvek besedi na promociji mojih novih knjiga, pa Radovana Beli-Markovića koji ne može da dočeka da se vreme prolepša i počnu ove naše književne večeri na Dunavu.

Nisam zaboravio ni Novosađane Vladimira Tasića, Đorđa Pisareva, Franju Petrinovića, pa Banaćane Uglješu Šajtinca i oca mu Radivoja, te Miloša Latinovića i Srđana V. Tešina, a kad krajem maja počne Sterijino pozorje možda se dočepamo i Emira Kusturice, Žarka Lauševića ili Radeta Šerbedžije. Zoran Hamović iz beogradske Izdavačke kuće Klio će nam izgleda probiti termin četvrtkom jer je tražio da im u aprilu priredimo četiri kniževne večeri uzastopno, a danju četiri dana Mini sajma-knjiga. A on može sve da traži od mene, pa i da zapoveda, jer mi je ne samo veliki prijatelj nego i jedan od najvećih kultur-tregera u državi. I naravno da ćemo ih ugostiti. Jer, biće to prvi sajam knjiga na vodi u ovom delu sveta. A možda i na svetu celom – ispod Petrovaradinske tvrđave na Dunavu, kao na Seni ispod Trokadera.

A Sena u Pariz, kako napisah, dolazi iz provincije, dok je naš Novi Sad glavni sokak Evrope! Uliva se pre Đerdapa, u Književni festival na brodu, koji bi voleo da postane Đerdap srpske kulture. A sve na na tom brodu imenom Zeppelin, s pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu.